Zašto čak ni izmjenom zakona Grad ne može naplaćivati vodu iz privatnih bunara

Piše: Jasmin Garagić

U pozadini sve češćih prijedloga da se uvede „red“ u korištenje podzemnih voda, sve više se govori o potrebi da se i vlasnici privatnih bunara obavežu na postavljanje vodomjera i plaćanje potrošene vode. Kao potencijalni alat nameće se promjena zakona – i mogućnost da se uvede obaveza koncesije i za one koji vodu koriste isključivo za lične, nekomercijalne potrebe.

Ali čak i kada bi se parlament odlučio za takvu zakonsku intervenciju, pitanje glasi – da li bi ona bila ustavno i pravno dopuštena?

Odgovor glasi: ne bi. Takav zakon bio bi neustavan, pravno neodrživ i protivan temeljnim ljudskim pravima. Evo i zašto.

🔹 1. Ljudsko pravo na vodu ne može biti predmet zakonske trgovine

✳️ UN je 2010. godine jasno proglasio:

“Pristup sigurnoj i čistoj vodi za piće i sanitaciju je ljudsko pravo koje je neophodno za puno uživanje života i svih ljudskih prava.”

Ovo pravo je prihvaćeno i od strane Bosne i Hercegovine, i time postalo dio domaćeg pravnog poretka (član 2. Ustava BiH).

Ljudska prava se ne mogu ukidati ni zakonima. Možete ih regulisati, ali ne možete ih naplaćivati. Uvođenje obavezne koncesije ili vodomjera na bunar koji vlasnik koristi samo za piće i higijenu, jeste direktno zadiranje u pravo na pristup vodi.

🔹 2. Voda iz privatnog bunara nije “javni resurs” u klasičnom smislu

Država ima pravo da upravlja javnim vodama – rijekama, jezerima, javnim vodovodima. Međutim, podzemna voda koja se nalazi ispod privatnog zemljišta i koristi se bez uticaja na okoliš i bez preprodaje, spada u poseban pravni režim.

Prema Zakonu o vodama FBiH (član 23), jasno je da ukoliko se voda ne koristi za industrijske ili komercijalne svrhe, ona ne podliježe koncesiji, i samim tim se ne može ni naplaćivati.

Dakle, ni prema važećem zakonu – a ni prema temeljnim pravnim načelima – Grad nema vlasništvo nad svakim atomom vode pod vašom kućom.

🔹 3. Ustav Federacije BiH i BiH štite privatno vlasništvo

Član II/3.k Ustava BiH i član 1. Protokola br. 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima jasno štite pravo vlasništva.

Ugradnja vodomjera bez pristanka i nametanje obaveze plaćanja koncesije na korištenje bunara predstavlja:

  • ograničavanje raspolaganja privatnom imovinom,
  • nametanje javnog interesa bez pravične naknade, i
  • administrativno zadiranje u vlasništvo bez sudske odluke.

Ni zakon ne može derogirati ustavna prava. Svaka takva zakonska izmjena bila bi oboriva pred Ustavnim sudom FBiH ili Evropskim sudom za ljudska prava.

🔹 4. Koncesije se mogu naplaćivati samo za privrednu eksploataciju

Koncesija je pravni instrument kojim država daje pravo na eksploataciju prirodnog resursa u svrhu ostvarivanja dobiti.

To znači:

  • eksploataciju vode za prodaju,
  • korištenje u industriji,
  • navodnjavanje u komercijalnoj poljoprivredi,
  • flaširanje ili preprodaju.

Ali ne i za ličnu upotrebu.

✳️ Zakoni o koncesijama (npr. Zakon o koncesijama FBiH, “Službene novine FBiH”, broj 40/02) propisuju:

U tačkama 32. 34. i 38. jasno se kaže da je koncesionar “pravno lice” a ne privatno (član 32.), fizičko lice, pominje se “dionički kapital koncesionara” – što se ne može odnositi na fizičko lice već isključivo kompaniju/firmu (član 34.), te konačno potpuno jasno u članu 38. kaže da p”Preduzeće koje u obavljanju svoje djelatnosti koristi prirodno bogatstvo, dobro u općoj upotrebi ili obavlja djelatnost od općeg interesa, može zaključiti ugovor o koncesiji …”

Ako nema poslovnog cilja – nema ni pravnog osnova za koncesiju.

🔹 5. Narušavanje načela jednakosti i pravičnosti

Građani koji koriste vodu iz privatnog bunara:

  • nisu priključeni na javni vodovod,
  • ne koriste infrastrukturu ni servis javnog preduzeća,
  • snose sve troškove samostalnog održavanja.

Nametanjem obaveze plaćanja za resurs koji država nije isporučila, stvara se nepravično opterećenje i diskriminacija u odnosu na građane priključene na mrežu.

Zakon koji bi to omogućio bio bi suprotan članu II/4. Ustava BiH – koji garantuje zabranu diskriminacije u uživanju bilo kojeg prava.

🔹 6. Ne postoji ni „ekološki osnov“ za ovakvu naplatu

Jedan od izgovora koji se često koristi jeste “potrebna je kontrola količine izvučene vode zbog očuvanja podzemnih rezervi”.

Ali kontrola ne znači automatski naplatu. Ako se bunar koristi za piće i osnovne potrebe domaćinstva – uticaj na podzemne vode je minimalan i zanemariv.

Država već ima mehanizme kontrole:

  • dozvole za bušenje (hidrogeološki elaborat),
  • registraciju bunara u vodni katastar (radi evidencije, a ne naplate),
  • zabranu u zonama zaštite izvorišta.

Dakle, očuvanje okoliša se ne postiže naplatom koncesije, nego pravilnim upravljanjem.

🔹 7. Presedan koji bi otvorio vrata zloupotrebama

Ako bi se danas dopustilo da država izmijeni zakon i počne naplaćivati korištenje vode iz privatnog bunara, sutra bi mogla oporezivati:

  • korištenje kišnice,
  • postavljanje solarnih panela,
  • sakupljanje drva na vlastitoj zemlji,
  • disanje čistog zraka iz netaknute prirode.

Ovo bi značilo komercijalizaciju osnovnih životnih potreba – što je suštinski protiv interesa građana, a u korist samo administracije i privatnih koncesionara.

🔹 Zaključak: Voda nije roba – posebno ne ona koju me prodajete

Država ima pravo da upravlja javnim dobrima. Ali nema pravo da komercijalizuje osnovne resurse koje građani koriste za preživljavanje, posebno kada ih koriste na svom zemljištu, svojim sredstvima i bez štete po zajednicu.

Zakon koji bi pokušao da naplati koncesiju ili obaveže građane da plaćaju vodu iz privatnih bunara – bio bi neustavan, protupravni i protiv svih međunarodnih standarda o ljudskim pravima.

Umjesto uvođenja novih parafiskalnih nameta, država bi trebala da:

  • štiti prirodne izvore,
  • stimuliše samoodrživost sela i domaćinstava,
  • i poštuje pravo građana na zdrav život.

📌 Napomena autoru: Mogu ti ovaj članak dodatno formatirati u PDF za štampanje, HTML za objavu ili dodati